Песник бола и поноса

Caption At malesuada nisl felis sit amet dolor. Duis ultrices semper lorem nisl felis sit. At malesuada nisl felis sit amet dolor nisl felis.

Садржај

...........................................................................................

Биографија
,,Плава гробница"
Занимљивости
Песме и драме Милутина Бојића
Слика ,,Плава гробница" Мирослав Радовић
Песме ученика

...........................................................................................

Caption
At malesuada nisl felis sit amet dolor

Гробница Милутина Бојића
Јанис Јанулис
Аутори

...........................................................................................

....................................................................................................

...........................................................................................

Caption
At malesuada nisl felis sit amet dolor

Биографија

Милутин Бојић ( ,, Песник бола и поноса" ) рођен је 19. маја 1892. године у Београду , а преминуо је 8. новембра са само 25 година у Солуну . Доселио се пре брака са породицом из Земуна у Београд. Бојић је био занатлија и трговац, чак је и једно време имао малу мануфактуру ципела.
Године 1904. Бојић прати све свечане догађаје који су обележили ту годину: стогодишњицу Првог Српског устанка, крунисање краља Петра Карађорђевићa и када је сам приредио прву југословенску изложбу слика и склуптура. Ишао је у Основну школу ,, Вук Караџић " у Београду, некадашњу ,,Палилулску школу".

CAPTION At malesuada nisl felis sit amet dolor. Duis ultrices semper lorem nisl felis sit. At malesuada nisl felis sit amet dolor nisl felis.

,, Плава Гробница"

Милутин Бојић као учесник првог Српског рата,био је сведок масовног убиства српских војника на острву Виду.
У ту част написао је песму ,, Плава гробница". Доласком у Солун објавио је збирку песама ,,Песме бола и поноса".

Плава гробница песма.docx

Песма ,, Плава гробница" била је антологијска песма.

*Антологијска песма- је најбоља песма своје врсте.

Занимљивости

,, Тешко сам оболео. Свет око мене не зна да морам у постељу. Устаћу, сутра, само зато да нађем неког коме ћу дати ово писмо. И душа ми је болесна. И понос. Уморни су као и тело. Да, ја добро видим свој крај. Нема ми живота, можда, још ни годину дана. Ништа ме више не весели. Чини ми се да више никад нећу видети своју земљу. Ни тебе. Остаћу овде, далеко од свега. Покопан испод чемпреса. Заборављен од свих као ови мученици које савезничким лађама, мртве, предају пучини и морској дивљини... Молим те, не пиши и не говори ником о овоме. Грлим те, грлим, драга, мада ми смрт куца на вратима..."

Опроштајно писмо Бојића својој вереници Радмили

Потпис Милутина Бојића