Stara vrimena

Mala moja, na vr' sela moga Ja ću tebe i&nbsp;više nikoga. &nbsp; Vidi momka kako se slega, Vrag ga odija ko bi s njin lega. &nbsp; Kumo moja, kumon bi te zvala Kad bi meni svoga dragog dala. &nbsp; Svekrvice, dobro se uredi Kad ja dođen visit ćeš na gredi. &nbsp; Gango moja, gangala te lola Svaku veče oko mojih dvora. &nbsp; Maslađanje, ko te zaliva? Moj te dragi za šešir zadiva. &nbsp;

Ja malena, ali paprena. Jadan momak kad mu budem žena. &nbsp; Udala se mlada i zelena Sad mi žao kad mi reknu žena. &nbsp; Kazivala: Marija Vranješ&nbsp;&nbsp;

Život i običaji naših starih

Običaji u našim krajevima

U našim krajevima svaku večer se molilo Boga isprid kuće di bi bile cile obitelji, a nekad i cila sela. Svake bi jeseni cila obitelj išla u planinu i kupila drva i lišće za zimu. Svi naraštaji su išli pod planinu i vodili svoja stada. Spavali bi u planini po misec, dva, kolko te dopadne. Tamo bi sadili kumpire, a ostalo bi nosili sa sobon. Pili bi šporku vodu iz bunara, čak bi neki topili led da dobiju vodu. Ljudi su preživljavali s tin ledon. Nosili bi ga i pješačili do Splita i prodavali led. Kad bi se vratili iz planine, dočekala bi ih kamena kuća prekrivena slamom, a zvali su je staja. Staje su bile jednosobne s malom kužinom, stolom i kaminom. Nije bilo čak ni struje. Svitlo im je stavarala svića, a bogat je bio onaj ko je imao debelu i veliku sviću. &nbsp; Kazivala: Vrdoljak

skeniraj QR kod ili klikni na njega

Reci dragi, za koju si stranku,&nbsp; jesi za mene ili svoju majku.&nbsp; Neću ti se udavat majko,&nbsp; lipo mi je živit ovako.&nbsp; &nbsp; Oči crne i mila pogleda,&nbsp; to se seko zaboravit ne da.&nbsp; &nbsp; Rekla sam ti dragane i reću&nbsp; dok sam cura starešinu neću.&nbsp; &nbsp; Nisam kriva šta sam dragom mila,&nbsp; kriva je mater što me rodila.&nbsp; &nbsp; Neću mali ni kritike ni svađe,&nbsp; ja ću ljubav prikinit rađe.&nbsp;

Svića se pali od Adventa (četiri tjedna prije Božića). U kući su se držale tri voštane sviće pravljene od domaćeg, pčelinjeg voska. Vosak bi stavili u teglicu koja je bila napunjena pšenicon. Sviće su se gasile komadom kruha umočenim u vino ili punom žlicom vina. Virovalo se da će onaj prema kome ide dim ugašene sviće ili prema kome se nagne fitilj dogodine umrit. &nbsp; &nbsp;Kazivala: Milena Rako

Prije kad bi se išlo rađat, žene nisu imale auta i rađale su u kući. Uvik&nbsp;je u selu bia neko ko se razumia u to i pomoga kod rađanja. Ako bi se nešto iskompliciralo,tražilo bi se neko auto koje bi došlo do tog mista da se može odvest u bolnicu. Žene nisu ležale tri&nbsp;dana nego bi ležale dok se ne bi porodile. Dite bi se donilo kući, u roku od misec dana bi se krstilo. Nisu se pravile ko danas velike fešte, nego bi se dite jednostavno odnilo u crkvu,krstilo i vratilo kući. Možda se napravia neki bolji ručak s kumovima. Pretežno su bila dva kuma, a ne jedan. Kad su se vinčavali, onda bi se obično išlo, jedno, dvoje po mladu ako je bila dalje. Našlo bi se neko auto i ne bi bia ko danas velik pir.

Žene su bile bliže pa bi išli pješke po nju. Plesalo bi se i slavilo, ali ne kasno u noć, nego dok mlada ne bi ušla u kuću. Morala je poštivat svih u kući koje je našla. Nije bilo vinčanica nego bi se obukla malo lišpa (lipša) roba. Pivala bi se ganga,dva,tri muška koja su znala pivat. &nbsp; Ana Lončar, 1936.g., Imotski

Moj dragane i jesi i nisi oženi se da vidim čiji si. &nbsp; Ja pjevala svekrva me čula kaže sinu ne valja ti cura. &nbsp; Jetrvice, sad ćemo se kušat ka će bolje svekrvicu slušat. &nbsp; Kazivali: Draga Barišić (1947.) i Stojan Barišić (1947.), Galečić, BiH

Jedan član obitelji spava bi u kamenoj kućici u planini Svilaji. Pija bi vodu iz izvora, čuva bi ovce i pravija sir iz mišine. Drugi dio obitelji živija&nbsp;bi u nizini pokraj rijeke Čikole. Obrađivali su polja pšenice, kukuruza. Imali su krave, ovce i konje. Baba bi kuvala kruv ispod peke od crnog brašna koji se jio nekoliko dana. U kući su i&nbsp;živile tri obitelji zajedno i slušale glavu kuće. Žene bi rađale u kući. Bila je jedna žena u selu koja je znala porađat. Neke su žene umirale pri porodu, a i dica. Dica su jako puno radila.&nbsp;Posli škole bi čuva ali krave, a liti, kad bi se želo žito, skupljala su klas i donosila vodu. U jesen bi skupljali sijeno koje bi stavili u pojatu a dica bi skakala po njemu. Odrasli bi punili, a dica zbijala. &nbsp; Kazivala: Nedjeljka Jelača – Drniš (Ružić)

Istina da je život nekad bija teži, ali ljudi su bili sritniji, zahvalniji i zadovoljniji. Svi, i mladi i stari, ustajali su u pet sati. Žene bi odma otišle po vodu iz bunara i počele kuvat. Muški su išli na posa, a oni koji nisu radili na polje. Mi, dica, smo morali čuvat ovce, a posli toga u školu do koje smo išli pišice, a bila je udaljena nekoliko kilometara. Na noge bi obuli stare cipele i tek kad bi došli do škole obuli bi nove. Jili smo uglavnom ono šta bi ubrali iz vrta. Ni za Božić nije bila nika posebna fešta. Ujutro bi išli na misu, a posli bi imali malo obilniji ručak. Nismo kitili bor i kuće, nego palili tri badnjaka. I svadbe su nam bile skromne, ali veselja nije falilo. Mlada je nosila materinu vinčanicu i puno nakita. Na glavi je imala vinac od cvića koji bi joj isplela kuma. Ostale žene su bile odivene u narodne nošnje. Svadbena povorka prolazila bi kroz cilo selo. &nbsp;&nbsp;&nbsp;

&nbsp;A kad bi pa snig dica bi sila na tronožni stolac koji se nalazija u dimnoj kužini. Sili bi na obrnutu stranu, držali se za nožice stolca i pušćali se niz nizbrdicu punu sniga. Materama je to bilo drago jer bi dica tako očistila stolce, a ćaće bi znale vikat. U selu nije bilo puno ljudi koji su imali zdravstvene iskaznice.&nbsp;Kad bi neko bija bolestan, uza bi je od onoga ko je ima i predstavija se njegovin imenon. &nbsp; Kazivala:&nbsp;Marija Guć

Plele su se pletenice i metale su se oko glave. Bile su četiri pletenice na glavi. U to vrime nije bilo boje za kosu. Za posebne prigode metale bi malo valova naprid. Umisto gumica vezalo se svojon koson.Nosile su se bluzice, to jest jakete. Suknje nisu bile uske, nego široke. Mečalo se u pjate. To je bilo najsvečanije. Bluzice su bile jednobojne, a suknje u razne boje pruga. Cipele su bile od kože. Čarape su se plele od domaće vune, također su se plele tunike, džemperi i rukavice.Dizalo se čim bi sunce izišlo, zimi oko 7, a liti oko 5 sati. Tu je bilo konja, vola, ovaca, koza, koka i svinja. Najviše se brinulo za ovce i konja. Ujutro bi se diglo i obuklo i odma odvelo ovce na pašu. Po liti bi se bilo 5 sati, a zimi cili dan na paši. Svako bi jutro bila pulenta. Zimi bi bilo mliko umočeno kruvom. Za ručak bi bile lazanje i kumpiri.

Nediljom je ručak bija svečaniji. Bilo je uvik cripnja ispod kruva. Pešurate su bile za petak. Svaku večer bi se jelo zelja i kumpira. Prije Božića bi se peka soparnik. Na Božić se peklo janje na ražnju. Za poklade bi se jela glava svinje, kobasice, slanine i zelja. Prije Uskrsa bi se jea soparnik, a za Uskrs jaja, sir i domaća sirnica iz cripnje. Išlo se u grad na noge. Za novac se nosilo ilitiga prodavalo žutenica i šparoge. Drva su se nosila na konja za prodaju. Pivale su se pisme svake večeri u grupama. Harmonike,cintare su se svirale. Bilo je plesa i zabave. Plesao se valcer, enger švalser i mažuricu. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp; Kazivala: Vjekoslava Čotić iz Dubrave

Moja crkva mala u srcu mi stala. Stoji na kraju sela kao biser bijela. U nju često idem Isusu se molim, s njim razgovaram jer ga jako volim. &nbsp; Kazivala: Milica Lončar

Prije su ljudi živjeli u kamenim kućama koje su se zvale potleušice. Ranili su se puron i domaćin kozjin mlikon. Muž mi je bio lovac. Lovio je zeca, fazana i kamenjarku jarebicu. Kad bi to donija kući, ja bin spremala ručak. Bavili smo se poljoprivredon, ranili prasce, držali kokoši, kozu, ovce i krave. Uvik smo imali mlika od kojeg bi često pravila sir. Sijali smo šenicu od koje sam radila kruv. Posebno je mirisao kruv koji sam pekla za blagdane. Zapravo, pekla bi tri kruva: za Božić, za Stipana, za Ivana i žuti kolač. Po kući bi bacali slamu po kojoj bi se dica vajala. Na Badnju veče palili bi badnjake na kaminju. Tada se molilo i susjedi bi došli čestitat. Pilo se vino i rakija i jilo suve smokve i orase .

U ponoć bi pješke išli na brdo na misu jer nismo imali crkvu u selu. Za Božić nije bilo skupih poklona ka danas. Dica bi dobivala smokvu, oras, rogač, šipak ili jabuku. Šipak bi se stavija u slamu da se ne osuši. Pivali smo božićne pisme, gange. I vinčanja su bila drugačija. Kum i kuma su bili mladoženjina sestra i njen muž. Mladoženja bi doša po mladenku sa svojin svatin oko deset sati ujutro. Unda bi se išlo na vjenčanje u mladoženjinu crkvu. Posli vinčanja išlo se u mladoženje kući di se i večeralo. Mlada bi bacala jabuku priko kuće. Na vinčanjima se nije plesalo, nego bi se pivale ganga i bećarske pisme. Takav je bija život na selu. &nbsp; Kazivala: Nada Glavaš&nbsp;

Mala moja, ružico iz Škripa, svakom ružna, a meni si lipa. &nbsp; Imoćani kad pođu na rađu, nemare koju ne obađu. &nbsp; U mom selu sijalice gore, momci i cure ljubuju do zore. &nbsp; Sjajna zvijezdo, pozdrav curi mojoj Da ću joj se javiti sa zorom. &nbsp; Kazivala: Jela Bakota

Naše žene postali špijuni,&nbsp; s prozora vise ko majmuni.&nbsp; &nbsp; Evo selo di sam se rodia&nbsp; i djevojke koje sam ljubia.&nbsp; Nije meni za nevolju ljutu,&nbsp; đigarice kupiti po putu.&nbsp; &nbsp; Skida kapu i poče se kleti,&nbsp; kapo moja ja ću te uzeti.&nbsp; &nbsp; Što je u pismi to se pjeva,&nbsp; molim koga vrijeđa,&nbsp; nek okrene leđa &nbsp; Ispitana: Neda Dragušica, rođ. 1940., Tijarica&nbsp;

Kad se izvadi iz rijeke osuši se i stupalo bi se te bi se napravilo vlakno. Također su nosili maje, čakšire napravljene od vune i obojano u crno. Kada bi netko nosio crno to bi se zvalo vranilo.&nbsp;Obuća je bila opanak koji se radio od goveđe kože, a opata bi se radila od ovčje kože, bile su kao špange. Goveđa koža je bio donji dio opanka, a gornji je bio oputa od ovčje kože. Dica bi se rijetko igrala jer su trebali za pomoć na paši, a kad bi se igrali, igrali bi: karapače, klisa i keruča, bližu i kolobanju. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp; &nbsp; Kazivali: Draga Barišić (1947.) i Stojan Barišić (1947.), Galečić, BiH

Kviz - zavičajne riječi

Kad bi duošlo vrime od jamatve, cila fameja bi se skupila i krjenula bi brat grozje. Pobrono grozje bi stavljali u plastične škartoce i nosili ih u storu noninu kuću di je bi veliki bazjen u kojega bi stavijali to grozje. Nono i nona bi tada dodali cukra i vode i dobro izgazili grozje s nogami. Nakon par dan, ti takozvani mošt, bi nosili u susida koji je imo turanj i ubacivali mošt u njega. I tako bi stiskanjen izlazilo vino. Nono bi ga skupi u moli bronzin i onda bi ga da nama dici da provamo. Ostatak od mošta – drof bi se skupi u vriće i u to bi se dodalo još cukra i onda bi se kasnije pekla rakija. Ali to je priča za niki drugi put. &nbsp; Kazivala: Irena Borovičkić s Brača

Predgovor Stari običaji, pjesme, zagonetke, narodne nošnje... Hrvatska se ponosi jedinstvenom baštinom koja je ostala očuvana kroz povijest. Nadamo se da smo i mi, kroz projekt Stara vrimena, uspjeli "oteti od zaborava" bar dio te baštine.

Živio sa m u Zagvozdu. Škola mi se zvala Ivan Gaće. Od kuće do škole je bilo tri kilometra. Trebalo mi je sat vremena da dođem u školu. Knjige sam nosio u zovnici – staroj pletenoj torbi. Prva četiri razreda bila su mi u smjeni, a druga četiri ujutro. Nastavnici su bili pavedni, ali dosta strogi. Tko bi bio loš učenik, dobio bi od učitelja šibom po ruci. U školi se nalazila dvorana za tjelesni, a pokraj nje nogometno igralište koje je uvijek bilo puno djece. Roditelji djeci nisu baš dali da dugo stoje na igralištu jer su im morali pomagati u svim poljoprivrednim radovima. Bilo je jako teško pohađat školu na selu jer smo se trebali ustajat dva, tri sata ranije da bi do polaska u školu odveli stoku u pašu. Kad bi se vratili iz škole, nešto malo bi ručali i odma na polje. Djeca su morala podjednako sudjelovat u radu kao i odrasli.

Nije im ostajalo mnogo vremena da se posvete učenju, školskim obvezama i igri. Međutim, uza sav taj trud i muku, uživao sam u svom djetinjstvu. &nbsp; Kazivao: Dragan Buljubašić

Bijela košulja moje majke djevojke još leži u staroj škrinji, još čuva ponos davnih godina, miris voska i tamjana i bosilja. A onda su došla vremena mnoga tuga se oko srca savila bijela košulja je zauvijek ostala. Majko moja, zaboravi jade, da više ništa isto nije. Obuci danas bijelu košulju, Izić ćemo na veselje Kroz selo pjevat, blagdan je. Kazivala: Milica Lončar

Nekada su ljudi ralicom orali, mučan bješe poso, uspjeh vrlo mali. &nbsp; Ta ralica bješe plug drveni samo, Kako se oralo – to se svi pitamo! Kazivala: Marija Vrkić&nbsp;

U prošlosti smo živjeli teško i skromno. Živili smo na selu&nbsp;i radili na polju. Nije bilo strojeva, orali smo uz pomoć pluga&nbsp;i volova. Da bi se ugrijali, sikli smo drva i na leđima ih nosili do kuće. Ljudi su ipak bili zadovoljni i sve su radili uz pjesmu. Struje nismo imali. Djeca su učila uz sviću petrolejku. To je svića u koju se ulivao petrolej. Svi ljudi na selu držali su stoku. Djeca su čuvala ovce, nosila knjigu i učila. Navečer bi se susjedi okupljali u jednoj kući. Stariji bi prepričavali kako su živjeli, a mladi bi ih sa zanimanjem slušali. Djeca su se najviše veselila Božiću. Već dan prije, na Badnjak, ljudi bi pripremili tri velika badnjaka. Tri čovika&nbsp;bi nosila po jedan badnjak na ognjište – komin. Slama se prosipala po ciloj dimnoj kužini. Dica su guštala prevrtati se po toj slami.

Odrasli su pili vino iz bukare i pivali božićne pisme. Na ponoćku bi svi išli u crkvu. Kad bi se vratili, domaćice bi već počele kuhati ručak. &nbsp; Kazivala: Marija Vrkić&nbsp;

Javila se petrolejka iz jednoga kuta: „Sijalice, prokletnice, na tebe sam ljuta!“ &nbsp; Kazivala: Marija Vrkić&nbsp;

Nisi dragi jedini za mene,&nbsp; moje srce za drugim vene.&nbsp; &nbsp; Oči crne ne vide u mraku,&nbsp; a zelene u svakom luđaku.&nbsp; Volila bi da ga nisan znala,&nbsp; ne bi tugu na srcu imala.&nbsp; &nbsp; Volila, ne volila,&nbsp;mala, tvoja ruka me je milovala.&nbsp; &nbsp; Vidit ćete na svetoga Roka,&nbsp; koja cura ima svog momka.&nbsp; &nbsp; Udat ću se u selo treće,&nbsp; kad me naša mlađarija neće.&nbsp;

Piši dragi kad ćeš kući doći,&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp; hoću li te dočekati moći.&nbsp; &nbsp; Pitaju me za kin veneš mlada,&nbsp; za dragana i lani i sada.&nbsp; &nbsp; Svekrvice ne pravi se fina,&nbsp; jezik ti je veći od aršina.&nbsp; &nbsp; Da sam znala mogla sam i prije,&nbsp; napustit šta za mene nije.&nbsp; &nbsp; Rekli su mi što nisu curici,&nbsp; kuća im se zvala u ludnici.&nbsp; Reka dragi pisat, a ja neću,&nbsp; ko je steka u papiru sreću.&nbsp;

Budići, 60-ih god. 20. st. Potravlje

Gango moja, ja te gangom ne bi da se nisam rodio u tebi. &nbsp; Volim tebe zapivati gango, nego plesat valcer ili tango. &nbsp; Zagvožđani kad pođu na rađu nema cure koju ne obađu. &nbsp; Biokovo nad more se svila čuvaj Zagvožđane, moja Gospe mila. &nbsp; Kazivao: Dragan Buljubašić

Kad san se ja rodila lisica je nosila poštu, vuk podne zvonio

Prije nismo kupovali kruv po dućanima. Žela se šenica i unda bi se vrlo s konjin na guvnu. Bila su žrvna pa je se mlilo. Unda bi se pospi brašna, unda bi se metio na varonicu di je se kuva ručak. Kad bi se ukvasa kruv, unda bi se peka poda sačon na kominu. Kad bi se ispeka, pa bi se diga sač, unda bi cila kuća mirušala. Čuvali smo blago i nosili drva – uprti, pa nosi. Kad bi došli uvečer kući, unda bi&nbsp;redili živinu, večerali bi. Unda bi sidili i došli bi momci i sidi bi predikali. Unda bi momci išli ća kući a cure spavat. Spavali smo na slami. Metili bi jarčemu pod glavu.&nbsp;Nije bilo struje nego bi se vladali po pameti.&nbsp;Spavali smo na tavanu. Bija je ka zlato.&nbsp;Bilo je bolje nego sada.&nbsp;Nije nikoga bolilo, nije bilo raka i ko ga je ima, nije zna da ga ima.&nbsp;

Nije nam triba doktor. Ko bi nam da tablete? Pleli smo kalcete i buzarce, tkali kuverte i sukonce od vune. Tkali smo i torbe i zornice. Oblačili smo sukna od modrine. Veculet na glavu,ko ne bi ima pletenice, svaki bi se š njin ruga. Kad bi se cure udavale, unda bi gonile dotu na mazgama u momaka. Mlada, kad bi se vinčala, darovala bi svate. Kumu bi zornicu,a svatin kalcete i buzarce, a jengan trarersu. Vladali smo se sa suncon i zvizdan i šćapin na nebu. Uvatili bi ovcu pa bi vidili jesu li jon se okružile zenice i kad će mrak. Svako domaćinstvo imalo je pivca. Kad je pivac piva znali smo da je svanulo. Kad bi piva pet puta bilo bi lipo vrime, a kad bi piva šest puta bilo bi ružno vrime.&nbsp;Kad san se ja rodila lisica je nosila poštu, vuk podne zvonio. &nbsp; Kazivala: Marija Guć

Ljudi su prije živjeli u manjim naseljima, nije bilo velikih zgrada ka danas. Živili su od poljoprivrede, imali svoja polja i njive. Vozili su se u konjskim zapregama i uz pomoć konja i volova orali zemlju, nije bilo traktora. Robu su prali u rijekama u drvenim koritima. Školovaniji ljudi su bili seoski učitelji. U selima su otvarane seoske zadruge – mali dućani u kojem su prodavane najosnovnije stvari. Često su to bila mista za seoska okupljanja gdje bi ljudi pričali o svojim zgodama. Nije bilo klima uređaja i radijatora, nego su ljudi koristili drvo za ugrijat se. Starije žene su plele, heklale i izrađivale goblene, nadstolnjake koje bi prodavale po seoskim vašarima te tako pridonosile kući. Većina ljudi nije kupovala jaja i mliko jer su imali domaće od svojih životinja.

Dica se nisu obrazovala ka danas i imala kompjutore. Do škole bi išla pišice i po nekoliko kilometara, bez obzira na vrime. Nisu imali mnogo knjiga ni velike torbe ka danas. Imali su samo jednu ili dvi teke. Pisali su uz pomoć tinte i pera. Učitelji su imali šibe kojima i dicu pucnuli po ruci. Za&nbsp;užinu su nosili masti i kruva. Posli škole i ručka, a to su najčešće bili čvarci, pura i kupus, išli bi pomagat u polje. A prije škole, u ranu zoru, bi odveli stoku na ispašu. &nbsp; Kazivao: Ivo Bartulović – Konjica

Stara vrimena u modernom ruhu

Prije su dica išla u brdo i tamo čuvala ovce. Tako sam i ja, ne sluteći što će se dogoditi, jednoga dana otišla čuvati ovce na brdo Jašanicu. Sve je prošlo u najboljem redu dok se nije smračilo. Polako sam krenula kući kad sam odjednom čula šuštanje u grmlju. Pošla sam do grmlja – kad ono – izlete vukovi. Jako sam se pristrašila i počela trčati, a ovce za mnom. Nažalost, vukovi su bili brži. Napali su dvi ovce, a jedan je krenuo prema meni. Vrištala sam i mislila da ću ga tako otirati. Tada se odnekud stvorio mladić koji ih je otirao. Taj mi je mladić spasio život i postao muž. I danas se znamo sjetiti nemilog događaja koji nas je vezao cijeli život. &nbsp; Kazivala: Mara Tabak, Tomislavgrad, Eminovo selo

Svako cvijeće napušta mirise,&nbsp; i mene će dragi, čini mi se.&nbsp; &nbsp; Sve se more na valove dalo,&nbsp; kad je moje zlato putovalo.&nbsp; &nbsp; Sve da mogu za komšiju ne bi.&nbsp; Jer bi, majko, dodijala tebi.&nbsp; Svekrva me moja ne begena&nbsp; i ona je silom dovedena.&nbsp; &nbsp; Svekrva mi bolja nego majka,&nbsp; ova me muče potra vanka.&nbsp; &nbsp; Pokraj puta rastu tulipani,&nbsp; kud si dragi prolazia lani.&nbsp;

Kako je moja baka svojima prala noge!

Kad se moja baka udavala,&nbsp;udavala se u obitelj u kojoj je bio običaj da se svekru, svekrvi i bližoj obitelji ujutro moraju oprati noge. To je radila sve dok joj jednog jutra njezina rodica, koja je bila njezinih godina nije rekla da to više ne mora raditi jer je nju od toga bilo sram. &nbsp; Kazivao: Franjo Borovičkić iz Poljana

&nbsp;&nbsp;Seoska kuća i poslovi jednog domaćinstva

Kuća u mom selu nalazi se u Zabiokovlju. Od kamena je, a krov joj je od crvene cigle. Većina kuća u selu su katnice. U prizemlju naše stare seoske kuće je konoba s jedne strane otvorena prema cesti, a s tri strane ukopana u podrum. U konobi je moj dida drža bačve s vinon i rakijom. U konobi smo držali i kumpire i alat za radove u poljoprivredi – motike, maškline, vile, kose, grablje, ralo, samar, srpove, kosore… Iznad konobe se nalaze sobe za spavanje. Imaju male prozore sa škurama da liti ne ulazi sunce, a zimi ladnoća. Na podu su drvene daske posložene na velike hrastove grede. Prije su na podu bili domaći tapeti tkani na krosnama (tkalački stan). Iznad sobe je šufit na koji se ide drvenim škalama iz sobe.

U šufitu smo držali smokve, orase, bajame i sušili sir. Sir se sušio u posebnoj ostavi koja se zvala mačkodur. To su posebne drvene police obložene mrežom da zaštite sir od muva i miševa, a dovoljno je prozračan da se sir može sušit. Nasuprot ove kuće je dimna kužina u kojoj se odvijao dnevni život. Tu se kuhalo, jelo i boravilo. U jednom kraju kužine je komin. Na kominu su&nbsp;visile komoštre. Iznad komina je otvor kroz koji je izlazio dim na lisu. Lisa je prostorija iznad komina u kojoj se sušilo meso. Na kominu se kuhalo i peklo. Svaki dan se misija i peka kruh. Oko komina su bile drvene katrige na kojima se&nbsp;sidilo za obid. Jelo se posluživalo u drvenoj siniji. Posuđe za jelo se držalo na drvenim škancijama i drvenim ormarićima. Iza kuće je bunar-saranč.

Škola je bila jako daleko. Torbe bi ušili od nekog grubog sukna. Imali smo knjigu iz hrvatskog i matematike. Učitelj je živija u školi. Dica su imala gumene čizme&nbsp;i tanku robu. Gazili smo po dubokon snigu. Zimi, kad bi bile velike bujice, trebali smo ić daleko do mosta. Ljeti smo prelazili rijeku priko kamenih blokova. Jednom je padala velika kiša. Bilo je teško ić do mosta pa smo želili skratit put, a rijeka je već nabujala. Zamantalo mi se od te bujice, upala sam u rijeku i uhvatila se za blok. Pomogli su mi ljudi u blizini koji su išli u zadrugu pokraj škole. Kazivala: Nedjeljka Jelača – Drniš (Ružić)

Korizmeni došli dani Bog me bliže sebi zove, prisjećam se križnog puta teške muke Isusove. Molit ću se malo više i materi ću bolja biti, tužne smijehom veseliti. Trudit ću se od sveg srca da Isusu budem bliže, možda mi se zbog tih djela nasmiješi sa svog križa. Kazivala: Milica Lončar

Dite bi se krstilo odma prvi ili drugi dan te bi na krštenju bili samo roditelji i kum. Kad se dite rodi, dolazile bi žene s poklonima na misu. Za Božić bi se hodalo po selu i išlo bi se čestitat rodbini i susjedima. Ako je neko s nekim bio u mržnji i svađi, za Božić bi se mirili i išli jedni drugima u kuće. Dan prije vjenčanja bi svi koji su pozvani došli navečer kod momka/mladoženje i tada bi se svakome davalo ime: npr. stari svat – materin brat, čavo – netko ko zna trikove i voli se šaliti te bi kod mladenkine kuće skuplja kokoši, baretar – nosi zastavu, jenga – hoda uz mladu… Svati bi išli konjima ili zapregom. Svatovi su trajali tri dana. Prvi dan je bilo vjenčanje, a iza vjenčanja bi se išlo kod cure na ručak i sjedilo bi se do predvečerja, a iza toga kod momka na večeru i sjedilo bi se cijelu noć.

Drugi dan se zvalo cilo selo na ručak. To su zvali veliki ručak. Treći dan bili bi samo svatovi koji su bili u blizini. Kad bi neko umro bio bi u kući te bi dolazili susjedi i rodbina i sjedili dok ne bude sahrana. U prošlosti smo od životinja dobivali većinu hrane: sir, mlijeko, maslo, meso… Na pašu s životinjama bi krenuli ujutro kad svane i vratili kad sunce zađe. Nosilo bi se kruha i mlijeka. Sir također ako su ga imali. Mlijeko bi nosili u drvenoj bukaric, a kruh i sir u prtnjači. Žene su imale dugu kosu u pletenicama i nosile su marame. Muškarci su imali frizira kao i danas, ali su uglavnom nosili kape. Košulje su bile od lana ili konoplje koju su ljudi sami uzgajali. Narasle bi i do pola metra. Čupale bi se i vezale u snopove. Onda bi ih odnili u rijeku i kiselilo bi se po nedilju dana.

U školu sam išla 1947. u Žužula kod Imotskog. U prvom razredu nisam imala ni olovke ni zadaće. Imali smo male školske table i krede. S jedne strane smo pisali matematiku, a s druge hrvatski. Kad bi nešto napisali, poslije bi izbrisali i tako ponovo. U školi smo imali marendu. Kuhali su nam mlijeko u prahu. Isto tako bi nam razmutili neki prašak u vodi i kad bi to nabubrilo, stavili bi peći u tavu. Od te smjese nastala bi pečena jaja koja su se zvala Trumanova jaja po predsjedniku Amerike Trumanu koji je slao pomoć u mlijeku i jajima u prahu. Odjeću i obuću su nam krojili i šivali roditelji jer je 1947. godina bila poslijeratna i ljudi na selu su bili siromašni. U drugom razredu sam dobila knjige i olovke koje sam nosila u zovnici. &nbsp; Kazivala: Zdenka Žužul, Grubine

Voda je provedena cijevima isprid kuće i uzimala se iz kantulje (slavine). Zahod je bija van kuće. Pojata, u kojoj smo držali stoku, bila je udaljena oko sto metara od kuće. Seosko domaćinstvo je imalo svoje voće, povrće, žitarice, grahorice, mliko,&nbsp;sir, jaja, meso… Poslove u polju su obavljali stariji, a dica su čuvala stoku. Majka je kuhala ručak, prala robu, muzla, pravila sir i maslo, pekla kruv i brinula o dici. Navečer, kad bi obavili dnevne poslove, ljudi bi se okupljali u kućama oko komina. Tu bi pričali, šalili se i jeli. Najčešće su pivali gange. Ganga se pivala i kad se radilo u polju, kada se nešto slavilo, na svadbama. Pivali su je i muški i žene. Gangom su cure slale poruke momcima, a momci curama. &nbsp; Kazivala: Jela Bakota

&nbsp;&nbsp;U mom selu, sve do današnjih dana, ostao je običaj paljenja panja – badnjaka. Deset dana prije Božića, dida ili tata idu u šumu usić badnjak. Većinom se siče drvo kljen jer je to čvrsto drvo i dugo drži vatru. Vrsta drveta predstavlja čvrstinu i toplinu kućnog ognjišta. Na Badnjak se pale tri panja koja se poistovjećuju sa Svetim Trojstvom. Na badnju veče okupe se ukućani i susjedi oko badnjaka. Stariji član kuće predvodi molitvu i na kraju poliva badnjak vinom i nazdravlja ukućanima. Polivanjem vina po badnjaku želi se dobar urod. Panj mora tinjati do Mladinaca (treći dan po Božiću). Ne smi izgorit prije vrimena jer se to smatra strašnom nesrićom. Pepelom koji ostaje od nagorijevanja badnjaka posipaju se voćke, vrtovi i polja da ih se brani od nametnika. Kazivala: Milena Rako