Baš kao Harry Potter

Spisateljica : Jasminka Tihi Stepanić
Ilustratorica : Daria Jakelić

Moram nositi naočale!
Moj tata nosi naočale, ali to je zato jer je računovođa i satima gleda u sitne brojke, provjerava po nekoliko puta je li svaka lipa na svome mjestu.
 „Brojke su mu pojele oči“, uzdahnula je baka sažalno kada je tata prije dvije godine došao doma s naočalama.
Mama također nosi naočale, no to je najnormalnija stvar na kugli zemaljskoj jer moja je mama učiteljica. Stalno nešto čita, ako ne čita onda piše, a ako ne piše pregledava učeničke bilježnice. Nije ni čudo što je izgubila vid. Osim toga i red je da svaka učiteljica nosi naočale. To joj daje autoritet i potrebnu dozu strogoće.
Imam stariju sestru Vitu. Pogađate, i ona nosi naočale. No, ni to nije neko čudo. Vita ide u treći razred gimnazije i stalno bulji u knjige i u note. Uopće se ne čudim što nosi naočale.
Djed i baka nose naočale, ali to je zato što svi djedovi i bake nose naočale. Jeste li ikada vidjeli normalnog djeda bez naočala? A baku? Teško.

Loading...

Loading...

Ali zašto ja? Ja sam dečko u pubertetu, periodu kada je dobar izgled nešto što se podrazumijeva, a zna se da su naočale najveći nagrđivač ljepote. Nemam problema s visinom, kao Žac, nisam bucmast, da ne kažem debeo, kao Zicko, nemam velik nos kao Nikola, ni velike uši kao Pero. Zato je, valjda, pravedno da baš ja nosim naočale.
Dugo sam tajio da ne vidim dobro jer sam znao što čeka one koji su slabijega vida. Znao sam da će me snaći kazna nad kaznama. Naočale. Nije pomagalo što je mama rekla da danas ima divnih okvirića, za razliku od vremena kada je ona bila mala i kada se  moglo birati između dva – crnog i smećkastožutog. Skoro sam propjevao od sreće kada sam to čuo!
„I Tarik Filipović nosi naočale“, ispalila je mama zadnji adut u prilog tom predmetu za nagrđivanje.
Tarik Filipović! Ma baš me briga za Tarika. Nisam ja moja mama da mi on bude uzor muške ljepote.
Najviše me mučilo kako ću s naočalama igrati nogomet. Što ako mi padnu pa ih zdrobi nečija kopačka? Ili me netko lupi rukom po nosu i zabije mi ih u lice? Ta slika  stalno mi se ponavlja pred očima.

Jučer sam s mamom išao po naočale. Valjda sam izgledao dovoljno jadno jer je rekla da ćemo poslije ići na jednu slasnu pizzu samo kako bi me malo oraspoložila. Bio sam joj zahvalan na tom pokušaju, no od njega mi nije bilo nimalo bolje. 

Kad smo došli kući, stajao sam gotovo pola sata pred ogledalom u kupaonici i proučavao svoj novi izgled.
Mama i tata su rekli da mi naočale odlično stoje. Čak je i Vita promrmljala nešto što sam protumačio kao pohvalu. Baka i djed bili su oduševljeni mojim novim naočalnim izgledom, ali oni su uvijek oduševljeni kad sam ja u pitanju.
Ni sam sebi nisam loše izgledao, nisam se pretvorio u nakazu ili nešto slično, no mučilo me što će mi reći prijatelji iz razredu. A najvažnije je bilo što će reći Amalka, moja tajna simpatija i osoba do čijeg sam mišljenja jako držao.