Зборник радова ликовно - литерарног конкурса "Лазини дани" Oсновне школе " Лаза Костић "Гаково
ФЕБРУАР 2020.
Loading...
Задовољство нам је да у ове дане када се радо сећамо живота и дела Лазе Костића пружимо и свој допринос. С поносом истичемо име које наша школа носи. И тако, негујући лепу реч, али и слику, подстакли смо ћаке на стваралаштво. У шеширу Лазе Костића нашло се 30 песама, разних идеја и порука, а негде између јаве и сна настала су 64 ликовна рада.Loading...
Награђени литерарни радови у категорији од 1. до 4 разредаLoading...
Шапнуо ми лептирићШапнуо ми лептирић
да је рода стигла
и да креће пролеће,
а са њим и игра.
Шапнуо ми лептирић
летећи високо
да се цвеће шарени
и лепо је на око.
Шапнуо ми лептирић
једну малу тајну
да је себи нашао
лепу цветну грану.
I награда
Јован Карафилов, III – 1
OШ „Лаза Костић“ Гаково
Loading...
Пролећна песмаПролеће је, пролеће је,
радује се цео свет
куд погледаш сунце сјаји,
а под росом сјаји свет.
Наше груди, наше душе
заталас’о овај сјај,
славуј мали сунце хвали
што је Земља прави рај.
II награда
Јована Тодоровић, III – 1
OШ „Лаза Костић“ Гаково
Loading...
Шешир Лазе КостићаУ Сомбору је Лаза живео,
Сомборцима радост делио,
тихо и нечујно,
дане им увесељавао.
Шешире је имао разне,
за сваку прилику,
приче о њему причали су разне,
стварали о њему лепу слику.
Имао је косу бујну,
покривао је шеширом,
чекао је зору рујну,
на сокаку сомборском.
Волео је Лаза шешир,
кривио га када шета,
лаганим кораком,
сомборским сокаком.
III награда
Бојан Мрђанов II-1
ОШ „Бранко Радичевић,“ Стапар
Награђени ликовни радови у категорији од 1. до 4. разреда
I награда
Исидора Илкић,I1
ОШ "Никола Вукићевић" Сомбор
Исидора Илкић,I1
ОШ "Никола Вукићевић" Сомбор
II награда
Јована Тодоровић ,III1
ОШ " Лаза Костић" Гаково
Јована Тодоровић ,III1
ОШ " Лаза Костић" Гаково
III награда
Милица Мићић,I1
ОШ "Лаза Костић" Гаково
Милица Мићић,I1
ОШ "Лаза Костић" Гаково
Награђени литерарни радови у категорији од 5. до 8. разреда
ШЕШИР ЛАЗЕ КОСТИЋА
Раванградом проноси се глас:
"Костић Лаза стигао код нас!"
Девојке му са прозора машу,
надају се: "Бира ме за снашу!"
Ал' наш Лаза погледа не диже,
под шеширом он стихове ниже.
Читао је и Хомера и Емила Золу,
са Гетеом дубоко саосећао у болу.
Шекспира је први вешто преводио,
саХамлетовом дилемом рачуне сводио.
Милтон, Чосер, Бајрон и наравно Гете,
обожавао је ове славне светске поете.
Мит о Прометеју га је силно надахнуо,
идеале херојства, љубави му је удахнуо.
Заувек је лепотом судбоносном заробљен
и од музе поезије доживотно вољен.
Венеција му је под шеширом оживела,
по њој пате Филета и Анђелија.
Дужд се млетачки свечано жени,
а Максим Црнојевић лепотом плени.
Раванградом проноси се глас:
"Костић Лаза стигао код нас!"
Девојке му са прозора машу,
надају се: "Бира ме за снашу!"
Ал' наш Лаза погледа не диже,
под шеширом он стихове ниже.
Читао је и Хомера и Емила Золу,
са Гетеом дубоко саосећао у болу.
Шекспира је први вешто преводио,
саХамлетовом дилемом рачуне сводио.
Милтон, Чосер, Бајрон и наравно Гете,
обожавао је ове славне светске поете.
Мит о Прометеју га је силно надахнуо,
идеале херојства, љубави му је удахнуо.
Заувек је лепотом судбоносном заробљен
и од музе поезије доживотно вољен.
Венеција му је под шеширом оживела,
по њој пате Филета и Анђелија.
Дужд се млетачки свечано жени,
а Максим Црнојевић лепотом плени.
Четири ће прохујати деценије,
Лаза ће у песме низати визије,
док му Венеција опет не дође на путе
песмом "Санта Марија дела Салуте".
У њој је Ленки Богородичин лик дао,
од заборава тамног заувек је сачувао.
Са вилом својом плови по бескрају,
њихове душе заједно су у рају.
Снажне су мисли под Лазиним шеширом,
све их је увезао песничким немиром.
И страстан и разуман, и прек и мио,
такав је наш Лаза Костић био.
О генију његовом учимо данас,
његова су дела драгоцена за нас.
Многим песницима узор је постао
и тако заувек бесмртан остао!
I награда
Тара Гојковић,VIII - 2
ОШ "Аврам Мразовић" Сомбор
Лаза ће у песме низати визије,
док му Венеција опет не дође на путе
песмом "Санта Марија дела Салуте".
У њој је Ленки Богородичин лик дао,
од заборава тамног заувек је сачувао.
Са вилом својом плови по бескрају,
њихове душе заједно су у рају.
Снажне су мисли под Лазиним шеширом,
све их је увезао песничким немиром.
И страстан и разуман, и прек и мио,
такав је наш Лаза Костић био.
О генију његовом учимо данас,
његова су дела драгоцена за нас.
Многим песницима узор је постао
и тако заувек бесмртан остао!
I награда
Тара Гојковић,VIII - 2
ОШ "Аврам Мразовић" Сомбор
ШЕШИР ЛАЗЕ КОСТИЋА
Испод шешира Лазе Костића
крију се чудновата поетска бића.
Тамо плетисанки има чудесних
и речи лепршавих, измишљених.
Када Лаза песму на папир пише,
из шешира је узлетања све више.
Онда лепота мисли на душу слети
и наша душа од тога окрилати.
Свако од нас Лазин шешир има,
треба да се охрабри и дȃ га свима.
Шешир тај аманет нама нуди
да се поезија у свима пробуди!
II награда
Јана Лалић, VIII 4
ОШ "Аврам Мразовић" Сомбор
Испод шешира Лазе Костића
крију се чудновата поетска бића.
Тамо плетисанки има чудесних
и речи лепршавих, измишљених.
Када Лаза песму на папир пише,
из шешира је узлетања све више.
Онда лепота мисли на душу слети
и наша душа од тога окрилати.
Свако од нас Лазин шешир има,
треба да се охрабри и дȃ га свима.
Шешир тај аманет нама нуди
да се поезија у свима пробуди!
II награда
Јана Лалић, VIII 4
ОШ "Аврам Мразовић" Сомбор
МОЈЕ МЕСТО ЗА МАШТАЊЕ
Одувек сам била за добар провод. Али, имам и ја неке периоде у којима желим бити сама и одвојена од реалног света. Понекад су то периоди у којима сам тужна или уплашена, али има и тренутака када сам насмејана и не желим ту срећу делити са другима.
Кутак моје маште налази се у нашем другом дворишту. То је стабло кајсије. За њега знају сви моји укућани, али не иду често тамо, једноставно немају потребу. Место на којем налазим све шта ми треба, мир и тишину, а понекад лајање и завијање мог или комшијског пса. Некако, највише волим бити сама. Волим када у мојој глави сија сунце и када падају кише, када грми, када је , чак , и највеће невреме. На том дрвету уживам и када ми се плаче. Можда је то чудно ,али тамо стварам властити свет који нисам и не желим делити ни са ким, створен само за мене.У себи ћу носити ту неку малу себе, веселу и радозналу.
Свако од нас има место на којем ужива и износи своје емоције, само можда још увек не зна које је то место.
III награда
Добрила Моћан, VI разред
ОШ „Братство – јединство“, Бездан
Одувек сам била за добар провод. Али, имам и ја неке периоде у којима желим бити сама и одвојена од реалног света. Понекад су то периоди у којима сам тужна или уплашена, али има и тренутака када сам насмејана и не желим ту срећу делити са другима.
Кутак моје маште налази се у нашем другом дворишту. То је стабло кајсије. За њега знају сви моји укућани, али не иду често тамо, једноставно немају потребу. Место на којем налазим све шта ми треба, мир и тишину, а понекад лајање и завијање мог или комшијског пса. Некако, највише волим бити сама. Волим када у мојој глави сија сунце и када падају кише, када грми, када је , чак , и највеће невреме. На том дрвету уживам и када ми се плаче. Можда је то чудно ,али тамо стварам властити свет који нисам и не желим делити ни са ким, створен само за мене.У себи ћу носити ту неку малу себе, веселу и радозналу.
Свако од нас има место на којем ужива и износи своје емоције, само можда још увек не зна које је то место.
III награда
Добрила Моћан, VI разред
ОШ „Братство – јединство“, Бездан
Шешир Лазе Костића
Град живота, зеленила, љубави, знаменитости, град у којем сам први пут заплакала, и онда одрасла... Град мог детињства – Сомбор.
Одлучих се неки дан, по први пут у животу, загазити добро у сваки његов ћошак, његове раскошне улице и пригрлити их још више. Беше то тмуран дан, али не толико тмуран да квари моје расположење. Наиђох на једну доиста чудну грађевину. На њој табла са натписом ,,Културни центар Лаза Костић“. Провирих кроз велики стаклени излог на чијим су унутрашњим зидовима стајале изложене слике, божанствене за моје очи. Морала сам да отворим врата и упознам се са том установом још више... Не смем да вам откријем колико је то место дивно! Сваки пролазник који прође том улицом, која такође носи Лазино име, мора да је види, осети, пригрли, заволи. Са осмехом на лицу затим кренух ка центру града. У себи дубоко замишљена шетала сам и размишљала одакле она баш у Сомбору и због чега се назива по Лази Костићу, те ко је у ствари био тај чувени Лаза. Око мене људи срећни, а време одједном постаде сунчано, ведро. Одлучих се поћи на леву страну главне улице - нешто ме баш тамо вукло. У мојој глави мисли лебде, певам и размишљам. Одједном, као да време стаде. ,,Добар дан, Николина“, чујем. Из позадине неко ми се јавља, али нигде никога нема. ,,Боже“, мислим, ,,умислила сам да чујем своје име“. Пар корака напред, па чујем опет. ,,Седи, дете. Сигурно си уморна“. Испред себе видим само клупу и неку статуу. Можда сам се заиста уморила, помислих. Треба да седнем. Прилазећи клупи, осетих као да калдрмом центра не корачам, већ лебдим. Ко да ме неко на силу тера да седнем. Сем ветра који је пиркао, чула сам још неки шум - или то ипак беше глас? ,,Дете, о чему размишљаш? Имам осећај да те нешто мучи и да имаш питања“, промрмља кип који је седео поред мене. Протресе главу, трепне. Али, не умишљам. Причам са њим! Занемела сам од његових речи. Заиста, седим поред нашег чувеног песника Лазе. Морала сам да га испитам о његовој великој љубави.О Ленки Дунђерски. Сигурна сам да сте чули за песму Санта Марија дела Салуте. Нисам знала како да га директно питам. Плашила сам се да га неповредим. Али, покушала сам.,,Чика Лазо, можете ли ми рећи шта пише у тој књизи коју држите? Да ли вам она посебно значи?“ ,,Да, драга“, узвратио ми је, ,,итекако ми значи. Ова песма је обележила мене, моја осећања, љубав.Знаш, некада сам имао огромну љубав, љубав која је била обострана, али неостварена. Неостварена због разлике у годинама, преко које због своје части нисам могао прећи. Да би се излечио од те љубави, оженио сам се мојом Јулом. Док сам био на брачном путоваању у Венецији, до мене је стигла вест која ме је потпуно сломила, па сам отишао у венецијанску цркву Госпе од Спаса да пронађем себи утеху.
Град живота, зеленила, љубави, знаменитости, град у којем сам први пут заплакала, и онда одрасла... Град мог детињства – Сомбор.
Одлучих се неки дан, по први пут у животу, загазити добро у сваки његов ћошак, његове раскошне улице и пригрлити их још више. Беше то тмуран дан, али не толико тмуран да квари моје расположење. Наиђох на једну доиста чудну грађевину. На њој табла са натписом ,,Културни центар Лаза Костић“. Провирих кроз велики стаклени излог на чијим су унутрашњим зидовима стајале изложене слике, божанствене за моје очи. Морала сам да отворим врата и упознам се са том установом још више... Не смем да вам откријем колико је то место дивно! Сваки пролазник који прође том улицом, која такође носи Лазино име, мора да је види, осети, пригрли, заволи. Са осмехом на лицу затим кренух ка центру града. У себи дубоко замишљена шетала сам и размишљала одакле она баш у Сомбору и због чега се назива по Лази Костићу, те ко је у ствари био тај чувени Лаза. Око мене људи срећни, а време одједном постаде сунчано, ведро. Одлучих се поћи на леву страну главне улице - нешто ме баш тамо вукло. У мојој глави мисли лебде, певам и размишљам. Одједном, као да време стаде. ,,Добар дан, Николина“, чујем. Из позадине неко ми се јавља, али нигде никога нема. ,,Боже“, мислим, ,,умислила сам да чујем своје име“. Пар корака напред, па чујем опет. ,,Седи, дете. Сигурно си уморна“. Испред себе видим само клупу и неку статуу. Можда сам се заиста уморила, помислих. Треба да седнем. Прилазећи клупи, осетих као да калдрмом центра не корачам, већ лебдим. Ко да ме неко на силу тера да седнем. Сем ветра који је пиркао, чула сам још неки шум - или то ипак беше глас? ,,Дете, о чему размишљаш? Имам осећај да те нешто мучи и да имаш питања“, промрмља кип који је седео поред мене. Протресе главу, трепне. Али, не умишљам. Причам са њим! Занемела сам од његових речи. Заиста, седим поред нашег чувеног песника Лазе. Морала сам да га испитам о његовој великој љубави.О Ленки Дунђерски. Сигурна сам да сте чули за песму Санта Марија дела Салуте. Нисам знала како да га директно питам. Плашила сам се да га неповредим. Али, покушала сам.,,Чика Лазо, можете ли ми рећи шта пише у тој књизи коју држите? Да ли вам она посебно значи?“ ,,Да, драга“, узвратио ми је, ,,итекако ми значи. Ова песма је обележила мене, моја осећања, љубав.Знаш, некада сам имао огромну љубав, љубав која је била обострана, али неостварена. Неостварена због разлике у годинама, преко које због своје части нисам могао прећи. Да би се излечио од те љубави, оженио сам се мојом Јулом. Док сам био на брачном путоваању у Венецији, до мене је стигла вест која ме је потпуно сломила, па сам отишао у венецијанску цркву Госпе од Спаса да пронађем себи утеху.
Неутешно сам почео да плачем, али и да записујем стихове који су ми тада долазили, не мислећи да ће то постати једна од најлепших љубавних песама српске књижевности“. Мук, тишина. Погодила сам га право у срце овим питањем. Био је у том тренутку у исто време срећан и тужан. ,,Ленка је била“, причао је са сјајем у очима, ,,моја истинска љубав“. Питам се да ли ћу је ја некада доживети. ,,Николина, да ли те још нешто занима? Јер време је да се вратим. Више нећу моћи причати теби о себи. Питај, ту сам“. ,,Какве сте песме још писали?“ ,,Писао сам највише љубавне, болне песме. Љубав боли. У животу бирај, драга,
како ти срце каже. Следуј га, корачај ка истинској љубави и срећи. Мени сада није лако да схватим шта он жели да каже. Али, једног дана сетићу се његових речи. Него, шта да га још питам? Да, знам. ,,А откуд ви у граду Сомбору?“ ,,У Сомбору сам провео десет последњих година свог живота. Ту спавам на православном гробљу, мирно, у дубоком сну...“
Тишина. Погледам у њега а његов лик полако нестаје. ,,Збогом, драга, и запамти моје речи“, рече и оде. И тада ми потекну сузе из очију, саосећах са њим, схватих његов бол, али не довољно... Не колико он.
III награда
Николина Буњевчев,VIII-1
ОШ ,,Бранко Радичевић“, Стапар
како ти срце каже. Следуј га, корачај ка истинској љубави и срећи. Мени сада није лако да схватим шта он жели да каже. Али, једног дана сетићу се његових речи. Него, шта да га још питам? Да, знам. ,,А откуд ви у граду Сомбору?“ ,,У Сомбору сам провео десет последњих година свог живота. Ту спавам на православном гробљу, мирно, у дубоком сну...“
Тишина. Погледам у њега а његов лик полако нестаје. ,,Збогом, драга, и запамти моје речи“, рече и оде. И тада ми потекну сузе из очију, саосећах са њим, схватих његов бол, али не довољно... Не колико он.
III награда
Николина Буњевчев,VIII-1
ОШ ,,Бранко Радичевић“, Стапар
