VREMEPLOVNI TAKSI- Gabriela Šupica

Misc texture 2

Srećom da je tu bio moj Brunko i njegov taksi pa sam brzo došla kući i rekla mami da sam sve napravila baš onako kako je ona rekla.

Odjednom mi je nešto počelo drhtati i svirati u džepu. Zvonio je moj telefon. Bila je to mama. Morala sam se vratiti kući. 

Sve starije zgrade uz cestu izgledale su kao hoteli s pet zvjezdica, a nove zgrade su bile potpuno neobične. Nisu imale prozore nego velike ekrane koji su kao televizori. Ako ukućani žele imati pogled na more, ukucaju svoju želju u program i ekran pokazuje ono što oni žele vidjeti.&nbsp;Na&nbsp;balkonima imaju&nbsp;prekrasne vrtove, igraonice a neki i male šume.

Prošetali smo i do Molo longa. More je bilo veliko igralište u kojem su se morske životinje zabavljale s ljudima.&nbsp;Neki su zajedno igrali morski nogomet. Lukobran je postao pravi gol.&nbsp;

Objasnio mi je da možemo krenuti u budućnost, ali ako hoćemo možemo se i vratiti u prošlost. Odlučila sam da me strašno zanima što će se dogoditi u budućnosti. Taksi se jako zatresao, poletio.

Brunko me odveo na Korzo. Izašla sam iz taksija i prošetala.&nbsp;No Korzo više nije šetnica. Izgledao je kao pista za zrakoplove. Tamo se našlo mnogo duguljastih vozila u koja su se ukrcavali ljudi. Brunko mi je objasnio da je to kolodvor za posebne autobuse koji odvoze ljude na posao. Ljudi danas ne rade na Zemlji, oni rade u svemiru.

Otpratila sam Brunka natrag do ulice, a on je ušao u svoj taksi i poletio.

Znaš li koliko te dugo već tražim?&nbsp;

Pa ti nikada nisi volio izaći iz sobe van! Ti nisi volio putovanja!&#160;

Te noći sam teško zaspala. Razmišljala sam o vremeplovnom taksiju i nadala se da će ga Brunko opet dovesti pa da ćemo ponovno putovati kroz vrijeme.

Autobuse uopće nisam vidjela. Po cesti se kretalo mnoštvo duguljastih vozila koja su sličila na avione jer su imala krila ali nisu letjela.

Pitala sam mamu mogu li barem skoknuti do pekare koja se nalazi na kraju naše ulice i kupiti krafnu. Mama mi je dozvolila i dala novčiće. Rekla mi je da moram biti pažljiva, da ne smijem pričati s nepoznatima i da nikako ne smijem ulaziti u njihova vozila.&nbsp;Ma naravno da neću, pa samo ću hodati pločnikom do pekare i nitko me nigdje neće ni primijetiti.&nbsp;

Hodala sam mirno, pažljivo i gledala ispred sebe. Odjednom se pored mene stvorio taksi. Bio je šaren, imao je krila, devet prozora a umjesto vozača na sjedalu je sjedio medo Brunko.

PRIČU NAPISALA: Gabriela Šupica SLIKOVNICU ILUSTRIRALI: Gabrijel Amančić Raul Brkić Moreno Brusić Nia Grozdanić Lara Jurišević Sara Kozarević Marko Silić Gabriela Šupica

MENTORICA: Bojana Lanča OŠ&nbsp;-&nbsp;SE&nbsp;"San Nicolò" Rijeka

Pozvao me u taksi i tiho šapnuo: -Dođi, dođi! -Idemo se malo voziti! Ja ti vozim vremeplovni taksi. No, to je tajna, nemoj nikome reći!

&nbsp;I u jednom&nbsp;trenutku se kroz jaku buku zaustavio na nekom poznatom, a opet nepoznatom mjestu. Bio je to grad Rijeka. Neki automobili su letjeli, a neki skakali kao loptice. Cesta je mijenjala boju i nije imala rupe. Svako malo na cesti se nalazio trampolin za automobile. Automobili su se vrtjeli u zraku, okretali i nakon tih ludosti vraćali na cestu.

Dok sam se jednog dana odmarala i izležavala te razmišljala koliko mi je dosadno, na vratima sobe pojavila se moja mama. Rekla mi je da mora izaći i nešto jako važno obaviti te da moram ostati kod kuće sama. Ja se jako bojim ostati sama.&nbsp;

Mama me malo čudno pogledala i sva se oduševila kad je vidjela da sam pronašla Brunka kojeg smo zagubili još prije dvije godine.&nbsp; Znala sam da Brunko mora krenuti dalje i da ga ne mogu zadržati u svojoj sobi. Predložila sam mami da Brunka poklonim našoj maloj susjedi Emi. Mami se jako dopala ideja. Zbog mog dragog prijatelja Brunka morala sam malo lagati mami.

Name

Safari may block some audio or video from playing automatically and ‘read to me’ will skip these. You can configure this in Safari’s preferences.