Hrabre marinske žene i druge priče

Parchment

Jedan dan bilo je nevrime, baba i ja sidile smo kraj komina i ložile vatru. Meni je bilo dosadno. U to mi baba kaže: „ A, ćerce, moja kako smo se mi igrali nikad nan ni bilo dosadno. Išli bi uz ovce, a dok bi ovce pasle mi bi radili vence.“ Malo san se zamislila, pa je upitala:“Baba kako &nbsp;van ni bilo dosadno, s kakvin ste se igračkan igrali?“ „Dite moje nismo ti mi imali nikakve igračke, nego bi&nbsp; sami napravili. Moj otac i mater bili su strogi i kad bi oni radili na polju mi bi ušli kroz prozor i uzeli bi šta smo imali u kući i napravili igračke.“ Baba se zamislila…ko zna di je otišla…a onda je progovorila:“Još se sićan moje bebe, bila mi je puno lipa, ma mi je jedan mali iskida, nikad mu to neću zaboravit“. Nastavila &nbsp;je dalje sanjarit, a ja san brzo potražila stari krp, iglu, konac, dva tri botuna&nbsp; i zazvala prijateljicu. Zajedno smo sašile lipu bebu, dala san je babi. U njenom oku vidila san suzu.

Stanovnici okolnih sela odlučili su izgradit crkvu na jednom brdu. Počeli su radit, ali šta bi oni u dan izgradili, to bi in priko noći bilo srušeno.Zabrinuti radi toga, odlučili su stražariti. U jedno doba noći pojavila se žena, sva u bilome, sve šta su u danu napravili, ona je srušila. Kad su jepokušali zaustaviti rekla im je da crkvi nije misto na tom brdu. "A di da je sagradimo?" upitaše mještani. "Tamo di 5. kolovoza, ujutro vidite snig, tamo mi gradite crkvu", reče i nestane. I uistinu kako legenda kaže na brdu Drid 5. kolovoza pa je snig, a ljudi izgradiše crkvu i dadoše joj ime Gospe od Sniga. Crkva se i danas tamo nalazi.

Na dugon putu nazvanon Kosovica, između dva mala mista, a jedno od nji su selo Vrsine, postoji velika, visoka stina, neobičnog izgleda. Mala dica su se bojala prolaziti kraj te stine. Stariji Vrsinjani su strašili dicu, govorili su da je to kletva ako se ne pomole kad prođu pokraj stine. Legenda kaže da su tamo bile duše poginuli Talijana koje bi i strašile te su se morali prikrižit i pomolit.

Navr brda Drida zavitna je crkva Gospe o Sniga. Ljudi su Gospi o Sniga bili zavetani,a majke bi zavetavale malu dicu zbog bolesti, mornare da ji&nbsp;Gospe čuva na moru od nevrimena, putnike… Pretežno se odilo boso od kuće do svetišta. Nakon mise u podnožju Drida momci i cure bi igrali kolo.

Na Veli petak se kuva bakalar, a ove druge dane kuvalo se sočivo i zelje. Petkon su se frigale prešurate jer su one nemasne i to na kominu, u prsuri, na maslinovom ulju. Nikad se u stara doba na Veli petak nije radilo ništau polju, ni nikakvi teški poslovi.. Žene su u kući samo kuvale i spremale, na taj dan nisu smile niti dvor pomest. Uvik se u stara vrimena spominjala priča da je jedna žena išla na Veli petak pilat drva i kako je pilala da je tako iz drveta tekla krv. Tako su se svi spominjli i toga se držali.

Kazivači: mještani Vrsina, Poljica,Blizne i Sevida Popis izvora: Vartal, časopis za kulturu Internet Foto: privatni album Internet župa Marina Legende i priče sakupili i zapisali učenici PŠ Vrsine od 2003. do 2024. Za tisak priredila: Dijana Rinčić Projekt pod pokroviteljstvom : Centra izvrsnosti - CIBA- baština Općine Marina TZO Marina Vrsine, 2024.

Kažu da su naši stari živili u Marini, a kako je u Marini bilo malo polja odlučili su poć u okolicu. Otac, mati i sin krenuli su priko Gorča, kad su došli na Gorač, otac je povika "Vr, sine!" Uputili su se put Oblika i tu negdi, na mistu zvanom Jurjevica, koja je dobila ime po prvom stanovniku Juri, napravili kuću. Prema uzviku Vr sine, nastale su Vrsinice. Nakon naseljavanje većeg broja ljudi, spuštali su se prema polju i tamo nastanili, a misto nazvali Vrsine.

U paizu Radići živila su tri momčića bez roditelja, siromašni, bez ičeg svog zvali su ih Mišići. Hranili su se ako bi im susidi nešto dali. Tako su živili iz dana u dan. Došli su božićni dani, vani je bila jaka zima, obisli se mosuri po kućan. U svakoj kući pisma i veselje, osim u njiovoj trošnoj kući koja i nije bila njiova. Svugdi se blagovalo, veselilo i pivalo osim kod Mišića, oni su snuždeno plakali. U jednom trenutku začula se pisma iz kuće malih Mišića. Iznenađeni susidi odlučiše vidit šta se to događa u siromašnoj kućici. Kad su došli imali su što i vidt: tri siromaška side, u sredini lonac pun vode, a oni pivaju i čekaju Božić. Susidi vidjevši što se događa, donili spizu i piće u kuću mali Mišića i nastavili slavit. Zajedno su svi dočekali Božić. Mišićima u spomen odlučili su taj dio Radića nazvat Mišovi.

Na otoku je bija samostan u kojem su živile samo švore, imale su puno zlata. Bile su izložene pljačkašima jer se mislilo da su bogate. Tako je i bilo, napadnute su od gusara. Nešto zlata su usplie zakopat, za koje se priča i da je i danas zakopano negdi na otoku. Pobigle su do prvog mista, do Sevida. Spasila su ih dva brata, odveli su ih do Šibenika, a za nagradu su dobili mapu di je zlato zakopano. Priča se da su tu mapu izgubili na kocki. Doveli su vračaru da im kaže di je zlato zakopano. Kako su kopali, stalno su im se događala čuda, tako da nisu uspili ništa nać. Bili su uporni, nakon nikog vrimena opet krenuše kopat. Kad su mislili da su došli do zlata, dokotrlja se veliki kamen i zatrpa rupu. Tako stoji i danas.

Na krov male crkve sv. Marije na Blizni često je dolazila jedna mala tica. Tica je letila od krova do rašeljkina stabla, na kojen se pojavljivala i Gospina slika. Tako su mištani odlučili napravit novu, veću crkvu te je nazvat Mala Gospa s Blizne.

Za vrime Drugog svjetskog rata marinski kraj bija je pod opsadon Talijana i Nijemaca. Nijemci i Talijani napravili su bunker na brdu Drid, pričalo se da je niko na nji bacija bombu iz našeg sela. Priča se da su neke naše mištane pobili, neke žive zakopali na Dridu, a neki naši mištani pod stresom su bižali u Afriku.

U prošlosti su žene nosile travešu, šudar, oplećak, pandija, a na nogan opanke. Pleli su čarape od pređe koja se dobivala od ovčje vune. Bilo ij je crni i bili, jako su debele i teple. Muški su nosili alje i kaparane. Kaparan je jaketa napravljena o sukna. Na glavi su nosili kape kitarice. U didovo vrime nosile su se telare, gumaši, opanci, škarpine...Škarpine? Kakve su to postole šta se zovu po ribi? Škarpine su gospodske postole koje je ritko &nbsp;ko ima. Najviše su se nosile telaruše koje su bile sašivene od tele, a ispod je bila guma. Gumaši su šivani od volove kože, a ispod je bila guma zabijena brokvan. Opanci su bili cili cilamenti od volove kože. Nošnja se oblačila za blagdane, u svetu nedilju, za krštenja, vinčanja, a obavezno na derneke.

&nbsp;U stara vrimena, jedan je čoban svake godine u isto vrime baca ovna ka žrtvu u jamu. Jedne je godine upa u jamu i niko ga nije moga nać. Nakon dugo vrimena njegove svirale su isplivale u Poljica, kraj Kačine, tako su ljudi saznali da je jama spojena s moren.

Bilo je to davne 1957. godine, bila san mlada učiteljica, dobila san posa na Vrsine. U to doba ni bilo autobusa koji je vozija za Vrsine pa smo tetka i ja išle pješke iz Trogira. Na putu kroz Kosovicu, krivudavi usjek koji vodi prema Vrsinama, nebo se naoblačilo, munje su parale nebo, počela je padat i kiša...tetka i ja smo se sklupčale i zagrlile, štiteći jedna drugu, a onda se začulo… buuum, nedaleko od nas udrija je grom u stablo koje se pripolovilo, umrle smo od straja. Kad je nevrime odmaklo krenile smo dalje prema školi. Eto tako je počela moja vrsinska avantura.

Jutros u 10 sati išle smo Jela i ja na Bliznu, ovdje je dernek (fešta). Kod crkve smo stigle u 11:30, a misa je započela u 12 sati. Poslije mise bio je još blagoslov i završile su sve ceremonije oko 14 sati. Još u crkvi nije bilo sve završeno, kad se na cesti ispod crkve počelo igrat kolo. Tu se imalo što vidjeti, mladeži puno, obajeg spola, iz mnogo sela, skoro cijele Trogirske zagore. Kako ih je bilo puno igrali su na dv- tri mjesta. Bilo je kolo gdje su samo djevojke igrale, a u ovom kolu bilo ih je 36 na broju, a sve su bile jednako obučene, naravno u svoju narodnu nošnju. Modre sarze, bijele košuljke, crvene korpetiće sa srebrenim botunima, to je bilo najljepše kolo. Najprije se ufate sve za ruke i okrenu se jednom naokolo, pa idu jedna za drugom držeći se za ruke, isto igrajuć, pa onda se opet tamo na drugom mjestu ufate u kolo i igraju, pa sve tako s mjesta na mjesto. Vrlo lijepo je bilo i kolo mješano, momci i djevojke. Na više se mjesta igralo na jednu nogu, momak s djevojkom i po dvije djevojke i sl. Igralo se , pjevalo i ojkalo do 16 sati, pa se svak uputio svojim kućama. Ja sam pošla s Marom Mamut kod nje kući, u centar sela Blizna. Tamo se odmah dočin se užinalo počelo kolo kolat. Tu se kolalo sve do 8 navečer. Tu se isto kod Ante Mamuta, gostioničara, prodavalo i pečenje, ispekao je i prodao šestero janjaca, a bio bi ih prodao još toliko da je imao za peći. Ja sam se krstila od čuda kako Bližnjani ruše pečenje i broje litre. U dvoje- troje njih po kilo pečenja i dvi- tri litre vina, pa ko ništa nestane svega toga za čas.

Prije dvista godina crkvu Gospe na Blizni provali su opljačkat Hajduci, zvani Marčići iz sela Lepenice, nji devetero braće i rođaka. Uzeli bi Gospino blago i provali izać iz crkve, prid crkvon bi se stvorilo veliko uzburkano more. Kad bi blago vratili nazad u crkvu, more bi se povuklo. Tako su Hajduci odlučili ostavit blago. Posli su poklonili Gospinoj crkvi zlatnu krunu koja se i dan danas nalazi na Gospinoj slici.

Pri puno godin, niki ribari iz drugog mista ribarili su moren. Dok su tako plovili, počeja je puvat vitar, padat kiša, grmit, sivat...Jedva su dovukli živu glavu do obale. Sklonili su se u jednu malu valu Poljica. Zavitovali su se da će na tome mistu sagradit kapelu svetome Luki. I bi tako...

Bila jednon jedna obitelj u kojoj su dva brata podilila očevo imanje. Jedan od braće je privatija oca za uzdržavanje. Otac je bija puno star, nervozan i uvik je prigovara. Sin koji ga je uzdržava se naljuti i odlučija je oca baciti u jamu. Uzme oca na leđa i krene. Puten mu otac govori: "Bacit ćeš me u jamu? Sine, kad ti ostariš i tebe će tvoj sin bacit u jamu." Sin se smilova i kaže: "U ime Gospodnje, oče, vratit ću te doma i čuvat te dok Bog bude tija."

Kad bi se cura svidila momku, momak bi iša u polje, ubra bi jasena i cvića i okitija curi vrata. Tako bi cura imala šta dat ovcan za izist i ne bi trebala ić u polje. Od Cvitnce cure su od maslinove grane i maslinovog lišća plele datale i kitile cvićen. Nakon mise lipin curan, momci bi počupali datale i tako im se udvarali.

Da bi mladi išli na Jakovljevo u Marinu, noć prije ovce bi se odvele u pašu na cilu noć. To su zvali noćišće, na pašu bi odila mladost iz cilih Vrsina. Donja banda put Smriči, a gornja put Platin.

Narodna predaja o postanku mog sela postoji već nekoliko stotin godin. Prvi stanovnici sela potječu iz sela Marine. Područje oko današnjeg sela Vrsine koristili su za čuvanje i ispašu stoke. Naseljavanje današnjeg sela prema staroj narodnoj predaji govori o dolasku četiri brata i njihove obitelji na današnje&nbsp;prostore. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;

"Baba, kako je ono bilo s onon tvojon bebon Tomicon?" "Ma, nemoj mi o njon, otić ću u Galiće diko, baš svaku noć, svaku, ko da je to pravo dite." "Pa kako je ono bilo, ko ti je napravija?" "Ja i sama, bebu, od krpe, pa mi umrla, pa je više kuće zakopala, odma vako iza, di je doli kužina. Gonija brat Jozo kobilu, spratit gori, pa mi na ta greb ugazila kobila, satra mi je...pa ja žalila, to san ja držala baš da je to istina, da je to dite. Ajme majko, kolko mi puta dođe napamet, otić ću diko u Rozge.Tomica joj je bilo ime. Tomica ... ajme meni luda li san bila za njon. To di je ona dojna njiova kužina. Mate i Jozo dok nisu umrli : " Mojaa Tomicaa!", vajik me zenzali, kako san ja plakala, pa su me još potentavali. Samo Jozo, nije Ante nikad, on samo prođi i takni me, a ćaća "Vrag odnija više te tvoje duge prste", ništa samo se on dodije vako i produži.

U Poljica, na Oštariji živile su koludrice. Čule su da dolaze Turci i da će i odvest. Nisu tile da upadnu u njiove ruke pa su pobigle. Bižali su prid Turcima jer nisu tili da ji odvedu u Tursku. Došle su do jedne velike stine i utopile se. Po legendi o koludricama, to se misto zove Koludrovac.

Prije puno godin u mome mistu slavija se sveti Luka. Ljudi su odili na misu. Imali su drukčiji način života. Posli mise muškarci su se družili, a žene bi pošle doma spremat večeru. &nbsp;Navečer bi se skupili i zajedno kolo igrali. Crkva sv. Luke sagrađena je u Poljicima u uvali pored mora. Služila je ka zaklon za ribare i mornare. Kroz listopad sijalo se žito, sadija bob i luk. Žiton bi ranili kokoše i svinje. Kopali bi „ na motiku“, &nbsp;jer traktora tada ni bilo. Orali bi s volovima koji su dolazili iz susjednih sela. Kaže moj dida da su se u ta vrimena ljudi&nbsp; više družili i jedni drugima pomagali .

Moren se putovalo brodon koji se zva vapor. Vapor je vozija iz Splita za Trogir- Drvenik- Vinišće- Marinu. Za vozit se vaporon tribalo je imat tiket. Oni koji nije ima za kupit tiket, a živija je u Marini ili Vinišću, rekli bi "Iden u Trogir krajin". Oni koji su imali za tiket rekli bi :"Iden u Trogir moren."

Davno u prošlosti na ovin prostorima tekla je rijeka Dabrina. Izvirala je podno brda Bataluša, tekla je iza Oblika, kroz Dabar do Poljica i u more. Danas na mistu di je tekla rijeka postoji kanjon Dabar, još uvik iz neki stin curi voda.

Na Blizni, jugozapadno od crkve svete Marije smistija se bunar tzv. pijač. Najstariji ljudi kažu da nikad u povisti, ni za vrime najveći suš nije prisušija. Šta po kazivanju stariji znači da na tom području ima žive vode. Oko samog bunara, duboko je i plodno tlo, po kazivanju stariji kad su kopali i krčili, zemlje bi nekada bilo i do bedara, a znali su nać i ljudske kosti, šta upućuje na to da su se na ovon području vodili ratovi.

Jedna od legendi kaže da je u špilji u Groti još iz doba Grka, zakopano blago u obliku zlatnog  teleta. Mnogi tragovi kopanja po pećini vežu se uz traženje blaga.

U špilji su se sklanjali okolni stanovnici i pastiri  s blagon, za nevremna i vrime rata ili prodora razni osvajača. U znak zahvale, odlučili su isprid špilje sagradit crkvu. Kad su počeli gradit, ono šta bi po danu sagradili, po noći bi nešto ili neko sorija. Odlučili su stražarit i otkrili malog crnog čovka, koji to radi. On ih zamoli da u špilji ne drže stoku, nego da sagrade crkvu. Sagradiše tako kapelicu, koja je tamo i dan danas.

 U 16. stoljeću Marinu su napali Turci. Kad vidješe žene kako in odvode muškarce u roblje, odlučiše se obuć u muške odore. Bijaše ih oko tridesetak. Najpoznatije bijahu dvi mlade udovice, Kate Despotova i Matuša Škrljina, koje su na kraju bile i zarobljene, a Turci začuđeni da su se borili s ženama, iz poštovanja ih ne ubiju. Treća hrabra žena, divojka po imenu Jele Marunova, zapalila je nekoliko bačvi baruta u kuli u kojoj su se nalazile sklonjene žene i dica ubivši pritom i veliki broj neprijatelja.

U davna vrimena ni bilo igračaka za kupit ka i danas, pa bi dica sama smislila s čin bi se igrala. Drvo od orišine bi se probužalo i u njega utirale smriške za municiju. Drugin kršen potiskivala bi se smriška.

Živila na Vrsinan obitelj koja je imala gluhonijemu ćer. Jednog dana dok je divojčica čuvala ovce, priša joj je niki čovik i upita ju koliko košta jedno janje. Začudo, iako je divojčica bila gluva, čula ga je i rekla mu: "Ne znan, moran pitat oca i mater". I ona otiđe kući, nađe oca i mater i poviče: "Tata, tata! Pita me niki barba koliko košta janje." Otac je odma zna da se dogodilo čudo i da je taj čovik bija Isus. Reka joj je: "Idi ćeri i daj mu sve ovce."

Nediljon se na lokvi igralo kolo, napivavale su se svakakve pisme. Pisme su često išle iz glave. Evo jedne, gornja banda bi pivala: "Lipo li je selo pod Oblikom, di se cure zalivaju mlikom.", a donja banda bi uzvratila: "Lipo li je selo po Kičerom, di se cure posipaju šećerom".

Prije stotinjak godin na Gorču je bija veliki kamen na kojem je pisalo: “Blago onom koji ga privrne”. To je vidija Bireta Šimun i pomislija da se ispod kamena nalazi blago i da će se obogatit. Šimun je skupija osan ljudi koji će mu pomoć, platija je svakome po pet forinti. Pola dana su ljudi pokušavali privrnit kamen, kad su napokon uspili na drugon starni je pisalo: ”Kome šta puče po repu“. Ljudi su se nasmijali i otišli sa svojin zarađenin forintan, a Šimun prazni džepova.

Uoči Cvitnice, bralo se cviće i to najviše vijola, domaće ruže, a malo ko je ima diko koji gariful. Sa cvićen su se kitile datale koje su se plele uvik petkon. Nike satrije cure koje su se malo ka držale finije tj. koje su bile proćurbenije, ujutro bi na Cvitnicu stavile šaku latica od cvića u vodu i u tome bise umivale da bi bile lipše. Datale bise kitile cvićen, cura koja bi najlipše okitila datalu bila bi pofaljena od momak. Posvećene grane od maslina, lovora, nosile bi se u maslinike, vinograde, smokve i na svu litinu. Govorilo se kad se donese posvećeno da će bit boljeg uroda. Datala bi se čuvala cilu godinu, a kad bi donija u kuću novu, stara bi se tribala zapalit.

Jednom davno, ovdje je bio izvor vode, zatrpali su ga i prekrili s devet volovskih koža. Jednog dana kada netko pročita što piše na kamenu, voda će proteći ovim krajem.

Vraća se ribar noću s mora, kad čuje pivanje. Približi se i vidi, lipe cure igraju kolo, nisu imale cipele, nego kopite. To su bile vile. Dok ih je promatra, zapazile su ga. Kažu u da će mu dat šta zaželi, al da ne smi nikome kazat da ih je vidija. Zaželi ribar da nauči čitat i pisat. Sutradan ribar zna čitat i pisat. Sad je triba smislit šta reć mještanima, nije moga izdržat pa im reče šta je vidija i da su mu vile ispunile želju. Nakon par dana ribar umre.

U zraku je bilo ništo malo manje o četrdeset stupnjev, bila je&nbsp; Gospe o Sniga … Po drugi put u povisti moga maloga lipoga sela, Vrsine održala se trka tovari. Bilo je puno gostiju iz cile Hrvatske, a bilo je i stranac. Petnaestak tovari okupilo je oko pet iljad&nbsp; svita…Goste je zabavlja &nbsp;Mucalo. Uz navijanje publike trka je&nbsp; počela od lokve do zadruge. Glavna atrakcija bija je Pančo Vila i njegov tovar koji i nisu baš puno marili koji će doć na cilj. Slavodobitnik je bija Ive Jakus i njegova ugota Sonja. Ive je dobija za nagradu iljadu kun, a Sonja vriću mekinja. Fešta je trajala cilu noć, ilo se, pilo i plesalo…

Grota je mala špilja koja se nalazi u brdu Pliće nedaleko od Pozorca. U Grotu se ide na misu za blagdan sv. Filipa i Jakova. Starije žene ,a naročito one koje su bile zavitne odile bi bose priko brda. Skupilo bi se dosta svita bilo bi puno mladi ljudi, momak i cur. Momci i cure su više išli ka na niki izlet, jer je to u proliće.Isprid ulaza u špilju su dvi velike česmine. Špilja je na dva poda, u prvom je kapela sv. Filipa i Jakova,a u dubljem dilu nalazi se jedna kamena ploča. U narodu postoji priča da je to grob sv. Mande ,a isto tako po narodnoj predaji kažu da su se na ploči valjale žene ,neke čak i gole koje nisu mogle zanit,te oni koji su imali kostobolju. I danas na blagdan sv. Filipa i Jakova okupi se mnogo svita.

Prije dvista godin, Vrsine su bile poljoprivredno- stočarski kraj. Jedan čobanin se zareka da će svaku godinu za Božić bacit najboljeg ovna u jamu, na vr’ Krčin ka zalog za bogatije stado.Tako je jedne godine krenija s ovnon kako bi ga bacija u jamu. Na sebi je ima suknene gaće sa prorezin sa starne, ovan je zapeja čobaninu za gaće i povuka ga za sobon u jamu. Nakon dvadeset dana njegove diple koje je uvik nosija sa sobon, za pason isplivale su na Kačinama u Poljica. Legenda kaže da je jama sa vr’ Krčin bezdanica i da jon je kraj u moru.

Name

Safari may block some audio or video from playing automatically and ‘read to me’ will skip these. You can configure this in Safari’s preferences.